Koliko puta smo pomislili da imamo još vremena?
Još jedan dan da se javimo.
Još jednu priliku da kažemo hvala.
Još jedan trenutak da pokažemo ljubav, pažnju ili razumevanje.
A onda život nastavi dalje.
Ponekad tek kasnije shvatimo da su neke prilike prošle tiho, bez najave i bez mogućnosti da ih vratimo.
Zato kajanje ume da zaboli.
Ne zato što smo pogrešili, već zato što nismo uradili ono što je srce želelo.
Nismo rekli lepu reč.
Nismo pokazali zahvalnost.
Nismo pružili podršku kada je nekome bila potrebna.
Vreme prolazi, ali sećanje ostaje.
Čovek može godinama nositi misao:
„Trebalo je da budem bolji.“
„Trebao sam da se javim.“
„Trebao sam da pokažem koliko mi je stalo.“
Takve misli umeju da pritiskaju više nego mnogi životni tereti.
Zato ne treba čekati savršen trenutak.
Ne treba čekati posebnu priliku da pokažemo ljudskost.
Lepa reč ne košta ništa.
Zahvalnost ne traži bogatstvo.
Poštovanje ne oduzima vreme.
A ipak mogu promeniti nečiji dan, nečije raspoloženje, pa čak i nečiji život.
Ne možemo vratiti jučerašnji dan.
Ali možemo odlučiti kako ćemo živeti današnji.
Možemo više ceniti ljude koji su uz nas.
Možemo pokazati ljubav dok za to još imamo priliku.
Možemo reći ono što osećamo dok nas neko može čuti.
Jer neke prilike nisu stvorene da traju zauvek.
Zato ih nemojmo olako propuštati.
Možda upravo u tim malim trenucima pažnje, dobrote i ljubavi leži ono najvrednije što možemo dati jedni drugima.
Ne možemo vratiti prilike koje su prošle,
ali možemo drugačije dočekati one koje tek dolaze.
Ako vam se dopao ovaj tekst, možda će vam se dopasti i kratki video na istu temu. https://youtube.com/shorts/tGF28ginqlI
Tvoje MestoTisine 