Kad duša boli

Kad duša boli, telo trpi.
Duševna bol se ne zadržava samo u mislima – ona se preslikava na fizički izgled.
Telo boli, slabi, propada, gubi snagu. Pogled postaje prazan, bezvoljan, često zagledan u jednu tačku ili u sećanja koja ne puštaju.

U tom stanju beznađa, koliko god da izgleda tamno, ipak postoji jedna blaga, gotovo neprimetna svetlost isceljenja.
Ona ne dolazi naglo.
Ne dolazi na silu.
Dolazi polako. Korak po korak. Tek onda kada je biće spremno.

Isceljenje je proces.
I taj proces kod svakog traje drugačije.

Bez obzira na to šta vam drugi, dobronamerno, govore – „proći će“, „biće bolje“, „vreme leči“ – u tom trenutku te reči često ne znače ništa.
Vi klimnete glavom iz ljubaznosti, ali unutra znate koliko je teško.
Vaše biće zna koliko to traje.
I zna koliko još možete da izdržite.

Niko sa strane ne može ubrzati taj proces.
Ne mogu to učiniti reči.
Ne mogu saveti.
Ne mogu ni obećanja.

Vaše biće samo zna kada će početi da popušta stezanje, kada će se rana previjati, a bol postepeno smanjivati – vašim ritmom.

Isto tako, vaše biće zna kada je trenutak da otpusti.
Kada teret počne da pada.
Kada telo oseti olakšanje i napravi prve, lagane korake ka nečemu novom.

Tada se rađa novi početak.
Ne naglo – već tiho.

U tim malim zaokupacijama, u nečemu što vam prija, što vam skrene misli, vaše „ja“ počinje ponovo da oživljava.
Duša se polako leči.
Telo se oporavlja od slabosti.

Zato sebi postavite mali zadatak – tek onda kada budete spremni.
Krenite ka nekoj želji.
Ka nekoj realizaciji.
Bilo čemu što vam ima smisla.

Uhvatite se za nešto.
Ne da pobegnete od bola, već da mu dozvolite da se polako otpusti.

Svojim ritmom.
Bez žurbe.
Bez pritiska.

Moguće je.
Verujte.

Pisite ako imate potrebu,vase mesto tisine je tu za vas.