Postoje trenuci kada se u nama nešto pokrene…
tiho, neprimetno.
Kao mala misao koja raste.
Kao kap koja pada… iznova i iznova.
I ne shvatamo odmah…
da ono što zalivamo – počinje da raste.Naše misli nisu bezazlene.
One mogu biti kao vatra –
da nas zagreju… ili da nas sagore.
Koliko puta ste se vraćali na isto?
Na istu brigu, isti strah, iste reči…
Kao da u sebi iznova otvarate ranu.
I tako… malo po malo…
stres se taloži.
Ćutimo.
Trpimo.
Gutamo.
I ono što je bilo malo…
postaje teško.
Postaje teret.
Koji telo počinje da oseća.
Jer telo pamti ono što um ne pušta.Ali…
Ne morate hraniti svaku misao.
Ne morate primiti svaku strelu.
Možete naučiti da stanete.
Da kažete:
“Dosta.”
Da zaštitite sebe.
Kao pod kupolom… gde negativno nema pristup.
Nije sebično skloniti se.
Nije pogrešno reći “ne”.
To je briga o sebi.
Jer ako nastavite da trpite…
počećete da se gubite.
A vi niste stvoreni da nosite sve.
Naučite da birate.
Šta puštate u sebe.
I šta odbijate.
Jer zdravlje ne počinje u telu…
nego u mislima koje negujete.
Ono što zalivate — to raste.
Ako ste se pronašli u ovim rečima…
slobodno ostavite komentar.
Vaša priča možda nekome znači više nego što mislite.
Tvoje MestoTisine 