Kako jedno malo dobro delo može promeniti i onoga koji daje i onoga koji prima.
Da li znate onaj osećaj uzvišenja i tihe sreće kada nekome pomognete?
Onaj trenutak kada shvatite da ste nekome olakšali teret, makar za trunku?
Tada se ne osećate samo lepo.
Tada se osećate moćno.
Vredno.
Potrebno.
Taj osećaj nije slučajan.
To je nagrada za dobro delo.
A koliko dobrih dela danas čovek daje?
Iskreno – malo.
Ponekad ni jedno.
Svako je okrenut sebi, borbi za opstanak, sopstvenim brigama. U vremenu sebičnosti i umora, pažnja je postala luksuz. A ipak… postoje ljudi kojima je potrebna samo jedna lepa reč. Jedan razgovor. Jedno iskreno „tu sam“.
Rođeni smo sa darom ljubavi, samilosti i saosećanja.
Ali kroz život, kroz razočaranja i težinu svakodnevice, kod nekih se taj dar zagubio.
A koliko je to moćno osećanje…
Kada vidite da ste nekome umanjili tegobu.
Saslušali ga.
Utesili.
Bili oslonac makar na trenutak.
Oni koji to nose u sebi – znaju tačno o čemu govorim.
Neka nam to bude nit koju ćemo ponovo uplesti u svoja srca.
Neka kvalitetna osećanja, koja su nam data, ponovo dobiju mesto koje zaslužuju.
Ako smo stvoreni sa sposobnošću da volimo, onda bar kroz ljudskost treba da opravdamo svoje postojanje.
Kroz ljubav.
Kroz saosećanje.
Kroz pruženu ruku.
Da, teško je.
Svet nas često odvlači od tog puta. Umor, brige, razočaranja – sve to zamuti pogled.
Ali ako želimo – nema prepreke.
Ne žmurite.
Pogledajte oko sebe.
Učinite onoliko koliko možete. Ne više od toga.
Jer osećaj koji dolazi posle – vredi mnogo.
Budite humani.
Širite dobru energiju.
Budite nečija svetlost u danu.
Možda ćete nekome promeniti dan.
A možda ćete, pomažući drugome, najviše promeniti sebe.
Ako su se naše haljine zaprljale u blatu ovog vremena,
dobrim delima možemo ih ponovo izbeliti.
Ne savršenstvom.
Ne velikim rečima.
Već tihom samilošću koja vraća dostojanstvo čoveku.
Izaberi da budeš svetlost.
To je dar koji nam je dat.
Ako ti je ovaj tekst dotakao srce, ostavi trag u komentaru.
Neka se lanac samilosti nastavi.
Tvoje MestoTisine 