Zašto biramo sigurnu tugu umesto neizvesne sreće

KAD NAVIKA POSTANE ZATVOR

Razne životne nedaće, problemi i strahovi često ugase sreću koja u nama gori.
Ponekad duboko u sebi osećamo nemir koji pokreće neprijatna osećanja, a ne znamo kako da ih definišemo. Imamo utisak da smo izgubili deo sebe — i osećaj pripadanja nekom mestu. Jednostavno se više ne osećamo srećno, bilo da je u pitanju dom, posao ili okruženje u kojem živimo.

Navike su često duboko ukorenjene i drže nas uklještene u čauru tuge, zbog nekih davnih ili sadašnjih situacija. Čak i kada sagledamo problem i postanemo svesni da nešto nije u redu, često ostajemo na tom istom mestu — nesrećni. Teško je napraviti korak napred i preseći konopac koji nas veže za prostor u kojem nismo ispunjeni.

Ta neodlučnost najčešće proizlazi iz strahova. Pitamo se: Kako će biti? Šta ćemo tada raditi? Hoćemo li se snaći?
I onda biramo da ostanemo tamo gde smo — u poznatom, ali nesrećnom okruženju. Trpimo mesecima, nekad i godinama, dok se ne dogodi neko „moranje“, neki splet okolnosti koji nas primora da konačno presečemo ono što nam ne prija.

A često već sve znamo.

Nemojte čekati.
Presecite.
Pokušajte iščupati naviku i krenuti ka novim pobedama.

Usudite se. Pripremite teren i, bez osvrtanja, započnite ono što vaša duša traži — a vi joj to uskraćujete.
Ona tiho priča priču nezadovoljstva, vodi tihe razgovore unutar vas, dok vi ignorišete ono što je dobro za vas.

Treba probati. Gore neće biti.
Recite sebi to — jer to „gore“ je već u vama. Steže vas i boli. Može biti samo bolje. Lepše. Za vas i za vaše biće koje vrišti za promenom, za izlaz iz čaure u kojoj živite.

Navike su tihi ubica našeg bića.

Nemojte ignorisati glas koji vam šapuće:
Zašto si ovde ako nisi srećan?
Zašto se mučiš na mestu gde tuga diše iz svakog ugla?

Ljubav prema sebi je pokretačka snaga. Ona treba da vas podstakne da shvatite da zaslužujete bolje. Potrebno je samo da se pokrenete i presečete navike — i strah od promene koji zaključava delanje.

Nećete mnogo izgubiti.
A vrlo je moguće da ćete konačno biti srecniji…

Možda ne moraš danas otići.
Možda ne moraš sutra znati sve odgovore.
Ali ako već dugo osećaš da te mesto na kojem si ne raduje i ne daje mir — to nije slučajno.

Ponekad promena ne počinje korakom, već priznanjem sebi.
A to priznanje je prvi znak ljubavi prema sebi — i prvi tihi izlaz iz zatvora navike.

Pisite vase utiske ako zelite i imate potrebu.

Hvala na citanju.