Nekada je u glavi kao u košnici.
Pravi mali nered. Misli koje dolaze nemaju red, ali traže pažnju.
Brige, bojazni, frustracije, tuga, pritisci okoline – sve se smenjuje i sudara, kao da svaka ima pravo glasa u umu.
Te misli kopaju, prepliću se, sukobljavaju.
Prave takav metež da više ne znamo koju da uhvatimo i sa kojom da se suočimo.
I dok pokušavamo da se saberemo, energija polako odlazi.
Ti naši unutrašnji razgovori znaju da oslabe čoveka.
Ne pitaju da li želimo da ih vodimo.
Jedna misao ode, druga dođe – kao smena straže.
I tako iznova.
Protiv toga ne možemo u potpunosti.
Um je aktivan – to mu je posao.
Kako živimo, tako mislimo.
Ako živimo u stalnoj žurbi, pritiscima i nemiru, biće više „pčela u glavi“ koje ne prestaju da zuje.
A nagrada za to često bude – nesanica.
Niko nije pošteđen.
Svi smo, na neki način, u toj istoj košnici.
Ali možemo nešto drugo.
Možemo srediti život koliko možemo.
Ne savršeno – nego dovoljno.
Prostor u koji se vraćamo treba da nas smiri, a ne da nas dodatno opterećuje.
Misli se mogu zauzeti drugim mislima.
Lepšim. Tišim.
Skretanje sa staze opterećenja nekada je jedini način da se sačuvamo.
Ako već ne spavamo, a mislimo o istim brigama, važno je sebi reći istinu:
misli same po sebi neće rešiti pritiske.
Ako ne delamo u nekom drugom smeru, uzalud je vrteti iste rečenice u glavi.
Lepa knjiga ume da prekine tok misli.
Nežan razgovor donosi olakšanje.
Tiha muzika može da umiri i utiša taj nestašluk u glavi – ne glasna, već ona koja zna da ušuška.
Problemi se ne rešavaju svi odjednom.
Ako ih množimo, pritisak raste.
Ako ih uzimamo jedan po jedan – lakše se diše.
Veliko spremanje u glavi je moguće.
Svojom voljom možemo očistiti one ćoškove u kojima se najviše gušimo.
Napravite sebi mali kutak.
Bilo gde u kući.
Mesto koje je uređeno po vašem osećaju:
knjiga pri ruci, tiha muzika u pozadini, prijatno svetlo u večernjim satima.
Možda mali zvuk vode – fontana, zubor – koji podseća na reku ili vodopad.
Zatvorite oči.
I na trenutak niste u košnici.
Na nekom ste drugom mestu.
Mirnijem.
I to je ponekad sasvim dovoljno da se misli utišaju – makar na kratko.
I tako, dragi moji, ako vam je ovaj tekst bar malo olakšao – ako ste u njemu prepoznali svoje zujalice u glavi – onda je ispunio svrhu.
Niste sami u toj priči. Svi mi vodimo svoje tihe duele u sebi, samo ih ne izgovaramo uvek naglas.
Ako želite, pišite kako se vi nosite sa tim unutrašnjim razgovorima.
Ponekad već samo deljenje čini da košnica postane tiša.
Tvoje MestoTisine 