U naizgled savršenom, modernom svetu — koji zapravo i ne postoji ako bolje pogledamo — ne idemo napred, već unazad.
Modernizacija bez koje više ne možemo, gura nas u trku, tera nas da se takmičimo, da budemo „u trendu“, da se dokazujemo.
Ali, dok jurimo za tim savršenstvom, sve više gubimo ono što nas čini ljudima.
Izgleda da napredujemo, a zapravo se udaljavamo od suštine.
Gubimo porodicu, dom, toplinu zajedništva.
Sve deluje napredno i sjajno spolja, ali iznutra postajemo gubitnici onih najvrednijih stvari — onih životodavnih.
Gubimo istinska druženja, razgovore oči u oči, dečja odrastanja ispunjena igrom i smehom.
Prestiž i trka za materijalnim postali su važniji od duše, mira i prisustva.
I dok mnogi veruju da napreduju, u stvari tonu sve dublje u usamljenost.
Trenutak tišine pored reke — dok svet juri, mi tražimo sebe.
Oni koji nemaju sve što većina ima — ta manjina — možda ne žive po standardima sveta, ali su zapravo srećnici.
Jer su još uvek svoji.
Njihova duša, istina, ponekad pati jer i oni požele taj komfor, ali duboko u sebi znaju da mir nema cenu.
Zato se vredi zapitati — kuda sve ovo vodi?
Da li je ta trka vredna gubitka duše?
Bitno je znati granicu, i ako već ne možemo pobeći od modernog sveta, barem pronaći slamku koja nas drži povezane sa onim pravim — sa osećanjima, sa ljudima, sa sobom.
Ne dozvolimo da postanemo osakaćeni za lepa osećanja.
Jer svet bez njih, ma koliko „napredan“ bio, nije svet — već praznina.
💭 „Možda je pravi napredak – znati stati.“
Tvoje MestoTisine 