U današnje vreme ubrzanja i površnosti, sve češće svedočimo tome kako ljudi kritikuju druge – posebno na društvenim mrežama.
Podsmevaju se, osuđuju, pa čak i rugaju tuđim tragedijama.
Bila sam svedok objava u kojima se ismevaju deca, stariji, bolesni ljudi… i svaki put se zapitam – kakvi smo to postali?
Živimo u vremenu gde se prljavština uzdiže, a dobrota se smatra dosadnom.
Ako nešto nije grubo, zajedljivo ili bezosećajno – kao da gubi na „popularnosti“.
Zlo guši dobro, a loše navike prekrivaju one dobre.
Kritike su postale kao korov – šire se brzo i svuda niču.
Ali istina je da ti koji najviše kritikuju druge, zapravo najviše pate.
Oni su puni strahova, nezadovoljstva, tuge i unutrašnjih rana.
Kada se rugaju nemoćnima, oni ne pokazuju svoju snagu – već svoju slabost.
U Bibliji piše:
„Vide trn u oku brata svog, a brvno u svom oku ne vide.“
To je suština.
Pre nego što osuđujemo druge, trebalo bi da pogledamo u sebe i izvadimo to „brvno“ iz sopstvenog oka.
Zašto trošimo vreme na loše stvari?
Možda zato što živimo u vremenima koja su izgubila meru.
Ali još uvek ima dobrote.
Još uvek postoje ljudi koji se bore da ostanu čisti, topli i tihi u ovom bučnom svetu.
Zato – ne dajte da vas povrede reči onih koji ne znaju da vole.
Takvi ljudi nisu merilo ničega.
Oni samo traže način da olakšaju sopstvenu nesreću.
A vi – nastavite da širite dobrotu.
Ne uzvraćajte na zlobu, ne spuštajte se na taj nivo.
Budite mirni, budite mudri, budite svetlost u svetu koji se sve više prekriva senkama.
Jer dobra reč, iskreno saosećanje i tišina koja ne osuđuje – uvek nađu put do onih kojima su potrebni.
Tvoje MestoTisine 