Sećaš li se onih vremena kada smo govorili: „U moje vreme nije bilo tako“?
I nije. Bilo je drugačije.
Deca su se igrala na ulici do kasno uveče, pravila svoje igre od običnih štapova i konopaca, a radost im je bila kad pronađu staru loptu ili dobiju lizalicu od komšije. Danas – ako ne svetli ekran, ne važi.
Nekada su odmori bili posebna priča. Ko je imao more, imao je i priče za ceo komšiluk. Odlazak na odmor bio je prava mala avantura – putovalo se vozom, autobusom, pa i „na sto muka“, ali smeh i pesma su činili put kraćim. Danas… svi jurimo u avion, ali zaboravljamo da ponesemo osmeh.
A setimo se samo druženja! Ljudi su se posećivali bez najave, kuće su bile širom otvorene. Sedelo se do kasno uz kafu, karte, gitare i priče koje su se prenosile godinama. Danas – pošaljemo smajli na Viberu i smatramo da je to dovoljno.
Naravno, ni tada nije sve bilo savršeno, al su ljudi bili srecniji. Sećamo se i nestašluka – Ili onih komičnih scena kada cela porodica pakuje stvari u malenog fiću, pa pola puta voze sa rukama kroz prozor jer nema mesta unutra.
A šta se desilo sa tim vremenima?
Možda je tehnologija preuzela previše, možda su brzina i površnost progutale toplinu i strpljenje. Sve gledamo, a ništa ne vidimo. Sve imamo, a radost nam nekako promiče.
Možda je nostalgija ponekad i mala obmana našeg sećanja — jer nije ni onda sve bilo savršeno. Ali ono što je činilo razliku bila je jednostavnost života i spremnost ljudi da se raduju sitnicama. Danas, u moru tehnologije i brzine, često zaboravljamo da zastanemo i da uživamo u onome što već imamo.
Sećanja nas vraćaju u dane kada su i male stvari imale veliku vrednost. Kada je radost mogla stati u kesicu bombona ili u miris tek pokošene trave. Možda i nismo imali mnogo, ali ono što smo imali — delili smo od srca.
Danas, kada je sve na dohvat ruke, paradoksalno je koliko toga ostaje prazno u nama. Nekada smo čekali pismo i radovali se, a danas stotine poruka prolaze nezapaženo. Nekada smo živeli sporije, ali iskrenije.
Nostalgija nas uči da vrednujemo ono što traje. Da se podsetimo da lepota nije u skupim stvarima, već u malim trenucima koje pamtimo ceo život. Upravo u tim trenucima leži istinska sreća.
Pouka?
Ne možemo vratiti prošlost, ali možemo povratiti duh tih dana. Možemo naučiti da budemo zahvalni na malim stvarima, da se smejemo češće, da se zagrlimo iskrenije i da bar ponekad ugasimo telefon i uključimo srce.
Jer radost i dalje postoji – samo nas čeka da je probudimo.
Tvoje MestoTisine 