Znam da ti nije lako. Možda se budiš umoran iako si spavao, možda te sve što inače voliš sada ne raduje. I kao da je unutra neka tišina, neka magla, praznina koju ne znaš da objasniš. Veruj mi, nisi sam u tome.
Osećaj praznine ne znači da si „slab“ ili da nešto nije u redu s tobom. On je, zapravo, znak da tvoje biće pokušava da ti nešto poruči. Da si se možda udaljio od sebe, od svojih želja, od onoga što te stvarno ispunjava.
Zato, kad sledeći put osetiš tu prazninu u sebi, probaj da je ne guraš od sebe. Umesto toga, pitaj se: šta mi zapravo treba sada? Šta bi me makar malo vratilo meni? Nekad je to šetnja, razgovor, osmeh drage osobe. Nekad je to i samo priznanje: „Da, osećam prazninu i to je u redu.“
Neka ti ovaj osećaj ne bude znak kraja, već putokaz. Jer baš tamo gde se osećaš prazno, krije se prilika da ponovo pronađeš sebe – iskrenije, dublje i bliže svom srcu nego ranije.
I zapamti – nisi sam u tome.
Poruka za kraj
I jos jednom…
Praznina nije znak da sa nama nešto „nije u redu“. Ona je tiha poruka našeg unutrašnjeg bića da zastanemo, poslušamo sebe i pronađemo put ka onome što nas zaista ispunjava. To je poziv na novi početak – možda nežniji i iskreniji prema sebi nego ikada ranije.
Tvoje MestoTisine 