Nekada je porodica bila centar sveta. Oko ognjišta su se okupljali svi – bake, deke, roditelji i deca. U tom toplom krugu učili smo prve reči, dobijali prve savete i slušali priče koje su se prenosile s kolena na koleno. Ljubav se nije dokazivala skupim poklonima, već time što su ruke bile zauzete – pripremanjem hleba, negovanjem bašte, brigom o deci i domaćinstvu. Život je bio jednostavniji, ali pun smisla. Ljudi su imali manje, ali su se više oslanjali jedni na druge. Porodica je bila najveće bogatstvo i sigurnost, a toplina doma bila je lek i za umorne i za radosne.
Danas, dok gledamo u ekrane svojih telefona i kompjutera, ognjište je zamenila svetlost koja dolazi sa displeja. Naizgled smo povezani više nego ikada, a u stvarnosti često sedeći jedni pored drugih, svako živi u svom virtuelnom svetu. Tehnologija nam je donela mnogo prednosti – olakšala komunikaciju, omogućila da se čujemo i vidimo i kad smo kilometrima udaljeni. Ali istovremeno, u tišini soba, često se javlja osećaj udaljenosti i praznine. Kao da se gubi ona iskonska toplina, dodir ruke, razgovor bez žurbe, pogled oči u oči.
Sve češće čujemo o razorenim porodicama, nesretnim brakovima i deci koja odrastaju bez osećaja sigurnosti. Razlozi su različiti – od ubrzanog načina života, preko ekonomskih teškoća, pa sve do toga da smo dozvolili da nam ritam života diktiraju obaveze i tehnologija, umesto da ga oblikujemo sami. Ljudi se sve ređe zaustave da jedni druge zaista čuju, da podele vreme i ljubav, a bez toga porodica polako gubi svoj koren.
Ipak, snaga porodice nikada nije nestala. Ona je uvek tu – u osmehu deteta koje trči roditelju u zagrljaj, u brizi majke koja ne spava dok dete ne stigne kući, u savetima oca, u toplini bake i deke. Samo je na nama da se setimo šta je zaista važno. Da odložimo telefon bar na trenutak, da pitamo iskreno „Kako si?“, da pružimo pažnju i osmeh, jer porodica se ne gradi velikim stvarima – već malim gestovima koji se ponavljaju svaki dan.
Ako se vratimo tim malim stvarima, možda ćemo ponovo osetiti onu istu toplinu koja je nekada grejala domove oko ognjišta. Svet će se možda menjati, ali snaga porodice ostaje večna. Ona je temelj koji nas oblikuje, daje nam snagu da izdržimo oluje života i podseća nas da nigde na svetu nećemo pronaći sigurnije utočište od onog gde su naši najbliži.
I dok ti ovo pišem, u meni tinja nada da ćeš pronaći bar delić svog odraza u ovim rečima. Život nas stalno menja, nosi, ponekad razdvaja, ali ono što nas spaja uvek ostaje – osećaj pripadnosti, podrške i ljubavi.
Ako si se i ti pronašao/la u ovim mislima i ako ti je prijalo ovo malo zajedništva kroz reči, biće mi drago da mi se pridružiš na mom blogu. Tu ćemo zajedno graditi jedno tiho, ali toplo mesto – gde se svaka priča čuje i svaka emocija ima svoje pravo da postoji.
Zaprati… Tvoje mesto tisine – da ostanemo povezani, baš kao porodica koja se uvek iznova vraća svom ognjištu.
Tvoje MestoTisine 