Svako je izgubio nekog dragog… Svi smo osetili koliko to zna boleti i koliko ta tuga može pustiti korenje u našem biću. Ta tuga ne prolazi – ona tihuje u nama ceo život. Nije lako pomiriti se s tim i krenuti dalje.
Kažu: „Vreme leči“… Vreme samo ublažava bol, a mi se od toga nikada ne izlečimo, jer tuga i dalje tiho živi u nama. Sve ostaje u memoriji našeg uma – ne možemo to izbrisati. To nas prati čitav život.
Ostaje nam da se prisećamo lepih trenutaka, nežnih reči, ljubavi i pažnje, i onog proživljenog vremena koje smo delili. Tešimo se da su oni sada na boljem mestu… ali ne znamo da li je to zaista tako. Jedino što znamo sa sigurnošću jeste da su zauvek udomljeni u našim srcima i da tamo žive dokle god i mi dišemo.
U tim teškim trenucima pokažu se pravi prijatelji. Ipak, najveće utočište i podrška dolaze iz porodice – one koja tuguje zajedno s vama, leči vaše rane i trudi se da vas podigne da ponovo živite. Uzajamnost, podrška i ljubav ublažavaju bol i tugu, jer shvatite da niste sami i da je dobro što smo jedni za druge tu.
Zato, dragi moji, volite svoju porodicu.
Družite se. Ne časite ni trena da pokažete svoju ljubav. Budite tu jedni za druge, jer vreme prolazi, a nama ostaje da gradimo lepe trenutke sa onima koje volimo i da gajimo prave vrednosti. To je naše utočište, naša oaza mira, koju treba negovati kao najlepšu baštu.
Odmah najavljujem da će sledeći moj članak biti o porodici – o porodičnim vrednostima, izgubljenim vezama zdrave porodice i o tome zašto to danas često nije tako.
Ako patite zbog gubitka i nemate s kim da podelite svoja osećanja, javite mi se. Rado ću vam pružiti reči utehe. Pišite slobodno – tu sam za vas.
Tvoje MestoTisine 